Kada moderno proguta tradicionalno
Nisam protiv napretka. Naprotiv. Ali ako napredak podrazumeva rušenje i uništavanje zarad profita onda imam problem sa tim. I u XX veku je napredak u arhitekturi i urbanizaciji bio prisutan. Možda više nego ikada ranije. Ali se znalo gde nastaje novogradnja. Na obodu gradova. Tako su stvoreni Novi Beograd, Novo naselje u Novom Sadu, pa čak i sada već vremešni Liman. Istovetno je bilo i u drugim gradovima. A ne u centru. Ne tamo gde grad već postoji. U svoj svojoj lepoti. Čak i ako je lepotu narušilo vreme i devastiralo fasade. Zna se šta se radi sa zidom kada počne da otpada malter. Malj i bager sigurno nisu rešenje. To mogu da posvedoče mnogi gradovi Evrope. Zamislite da Jelisejska polja sada izgledaju kao sadašnji beogradski Vračar. Ili Casco Viejo u Bilbau kao na primer novosadska Grbavica... Staklo, i siporex blokovi. I posečeno drveće... Neće moći kod ovih naroda. Ali u našoj zemlji XXI vek je na žalost svedok baš takvih rešenja... A nama ostaju uspomene i poneka fotografija. Već izbledela...
U mom rodnom Novom Sadu, babina se i dedina kuća, prizemna poput većine kuća sa Grbavice, nalazila u tadašnjem delu ulice Avgusta Cesarca, a sadašnje Danila Kiša. Deda je bio železničar i po zavrsetku radnog staža je, iz susedne Żelezničke ulice, sa tadašnje glavne železničke stanice otišao u penziju. Železničke ulice više nema, preimenovana je u ulicu Lasla Gala. Nema više ni pruge ni stanice, a nema ni kuća... sve je nestalo pod najezdom novogradnje... Nema ni Piroš Čizme ni njenih čuvenih palačinaka, retkih koje su se mogle takmičiti sa onima iz babine kuhinje. A pravila ih je krupna i zajapurena kuvarica Iluška sa sve belom keceljom, izvezenom motivima madjarske nošnje u tipičnoj kombinaciji crvenih, žutih, zelenih i plavih cvetova. Ovu hoklicu posvećujem svim nestalim kućama sa Grbavice, Železnici, restoranu Piroš Čizma i jednoj novosadskoj kecelji
